“Moja majka je veoma mlada, sa dvadeset i dve godine ostala udovica. Kada je moj stariji brat stasao i upisao Učiteljsku školu u Somboru, pošla je sa njim u Sombor i tamo se zaposlila kao kućna pomoćnica. Ja sam ostao kod babe i dede, ali kada su me oni dali na zanat, otišao sam u podstanare kod jedne žene po imenu Kata. Podstanarstvo je podrazumevalo jednu zemljanu sobicu u kojoj za tri godine nikada nije založeno. Majka mi je svakog prvog u mesecu slala pedeset dinara, tolika je bila kirija, a hranio sam se kod svojih majstora. Tako sam živeo. Kada sam se razrešio šegrtovanja, od svoje prve plate želeo sam da kupim ručni sat. U radnji, kod čika Bartoka, bilo je mnogo lepih satova; čita Bartok bio je sajdžija i rvač. Izvukao je fioku punu satova, a svi su bili jedan lepši od drugog. Pokazao sam na ovaj, baš na ovaj, koji se od onda toliko ofucao. Petsto dinara, rekao je čika Bartok. Da li biste mi ga sačuvali do prvog? Sklonićemo ga – rekao je čika Bartok.

Otišao sam kući. Moja prva plata kao pomoćnika iznosila je četiristotine i pedeset dinara. Prvi put sam od svoje zarade isplatio stanarinu. Ali od plate je trebalo podmiriti još neke troškove, na primer ishranu. Moj brat je u to vreme završio Učiteljsku školu i zaposlio se kao učitelj negde u Slavoniji. Moja majka je pošla sa njim. Pošto sada više nije imala obavezu da mi šalje pedeset dinara za kriju, poslala mi je dva ćupa dobrog slavonskog pekmeza; u jednom od šljive, a u drugom, od šipka. Ja sam još u radnji kod čika Bartoka odlučio da ovog meseca neću odvajati novac za hranu, kupiću samo hleb i živeću na hlebu sa pekmezom. Prvog u mesecu imaću ručni sat! Tako se i desilo. Za doručak sam jeo hleba sa pekmezom od šljiva, a za ručak hleba sa pekmezom od šipka, za večeru ništa. Kada je tetka Kata primetila kako se isposnički hranim, verovatno se sažalila, jer mi je donela u sobu tanjir supe. Jedva sam uspeo da joj objasnim: ako sam se već sebi zavetovao, držaću se svoje odluke: mesec dana živeću na hlebu sa pekmezom. Eto, iz rog razloga toliko čuvam i cenim ovaj moj stari ručni sat.”

Stevanova priča, iz reportaže Ištvana Nemeta, Mađar So, 9. maj 1981. Preneto takođe i u fotomonografji Stevana Kragujevića Prostor večnosti, 2003, str. 139.

Ovaj sat, danas nepoznatog darodavca, najverovatnije proizvođača prehrambenih artikala, čiji je rad bez sumnje Stevan Kragujević pratio u toku jedne decenije, samo je jedan od primera uzvratne pažnje koja je upućivana Kragujeviću - uvek spremnom da odgovori na molbe poznatih i nepoznatih pojedinaca i kolektiva, koji su želeli da se za njihovo pregalaštvo, trud i rezultate, učešća na takmičenjima, prigodnim izložbama ili sajmovima sazna što više, brže i neposrednije.

Stevanova arhiva sadrži mnogo zahvalnica, koje su mu upućivane u najrazličtijim formama – ličnim pismima, pesmama, razglednicama, ili knjigama sa pečatom radnih organizacija, opštinskih biblioteka, pa i na ovaj način – satom sa ugraviranim datumom jubileja – prizanjem kojim su, bez sumnje, nagrađeni zaslužni.

Zlatni sat “Politike” samo je jedno od priznanja koje je Stevan Kragujević dobio za svoj neprekidni, gotovo trodecenijski rad u najznačajnijem dnevnom listu u nas.

Priznanja su mu dodeljivana povodom “Politikinih” jubileja, za rad i doprinos Fotoslužbi “Politike”, Službi fotodokumentacije, koju je zasnovao i dao joj ogromani lični zamah i neprocenjive priloge, ali i za druge “zaokružene godine” i jubilije – ovoga puta dvadeset pet godina neprekidnog rada u matičnoj kući – i njegove lične novinarske i autorske zasluge.

Stevan je proveo u “Politici” nepune tri decenije. Prešavši u ovaj list iz agencije Tanjug 1953, bio je spreman i oran da tu obeleži i trodecenijski jubilej, od kojeg ga je delila samo jedna godina. Svežina, entuzijazam i radni elan nisu ga napuštali!

Međutim, rešenje o penzionisanju dobio je, po sili zakona, dan uči svog rođendana, 3. februara 1982, a njegov odlazak u penziju usledio je 15. aprila 1982.

Bio je to najtužniji datum u njegovom radnom veku, upravo kao i dan kada je “Politici”, uz zapisničku proceduru, vratio svoju lajku - fotoaparat sa kojim je proveo decenije, koji je sačuvao “nepovređen”, čak onda kada je na ledu i na asfaltu sam padao, lomio se, i završavao u gipsu.

Svetli i tužni datumi, pokazalo se, i obratno, tužni i radosni, ne idu jedan bez drugog. Stevan je ipak, svoj rad nastavio, i u penziji, a najvažnija priznanja – Zlatni sat predsednika Tita 1979, Nagrada Udruženja novinara Srbije za životno delo, 1996, kao i priznanje njegovog rodnog grada Sente, Pro urbe, 2001 – tek su ga čekala.

Ni kao penzioner, Stevan nije zaboravljao “Politiku”, i nije prekidao saradnju ni sa jednim od listova i časopisa svoje kuće. “Politikin Magazin", br. 239, 28. aprila 2002, gotovo dve sedmice nakon Stevanog odlaska, objavjuje fotoreportažu "Sasvim poseban čovek" (o zaljubljeniku u starine, iz Sente) koju je svom listu Stevan odneo desetak dana pre smrti, ne dospevši da je vidi objavljenu.

U propratnom komentaru, uz ovu poslednju Stevanovu reportažu, saradnici “Magazina” su, uz tople reči oproštaja i zahvalnosti, i njega samoga nazvali upravo tako – Sasvim poseban čovek!

Zbog ogromnog broja fotografija Predsednika Tita, koje su, posebno na stranicama vodećeg dnevnog lista “Politike”, bile objavljivane sa potpisom Stevana Kragujevića, vladalo je uverenje da je Kragujević Titov “lični fotograf”.

Naravno, nije bilo tako.

“Često sam ga fotografisao, više puta sam se obreo u njegovoj neposrednoj blizini. Slikao sam ga prilikom reizbora za republičkog predsedika, slikao sam ga u Beogradu i na njegovim putovanjima širom države. Slikao sam ga u društvu stranih državnika, sa saradnicima, među narodom. Naravno, slikao sam ga i onda kada je šezdesetdevete posetio Sentu. Slikao sam ga kada se vraćao sa mnogih putovanja iz inostranstva. I onda kada je šezdeset treće stigao iz Sjedinjenih Država. Onako, kako se, sa dugog puta, vraća u svoj beogradski dom. Baš onaj trenutak kada je njegov pas vučjak, po imenu Tigar, skače na njega od radosti. Ovaj snimak Tito je pamtio i posle četrnaest godina, kada je 14. maja 1977. razgledao izložbu pod nazivom “Četrdeset godina na čelu partije” - kazuje Stevan, u reportaži Mađar Soa (9. maj 1981).

No Tito i njegovi saradnici nisu se sećali samo ovog detalja, već razume se, mnogih Kragujevićevih doprinosa informisanju. Čak je i prvi zvanični Predsednikov portret, plasiran od strane Direkcije za informacije za inostranu javnost i domaću javnost 1950. godine, Stevanov rad. Mogao se naći ne samo u inostranstvu, već i u mnogim kabinetima i službenim prostorijama u zemlji, pa i radnoj sobi nobelovca Ive Andrića.

Od tada je, tokom decenija, nastalo bezbroj fotografija, izuzetnih portreta Predsednika, ali i snimaka Titovog učešća na važnim skupovima i putovanjima u zemlji, na partijskim i omladinskim kongresima, kongresima Saveza sindikata, poseta mnogim privrednim kolektivima i gradovima bivše Jugoslavije, uručenja Ordena narodnog heroja Titu, proslava Dana mladosti, ali i različitih događaja od međunarnog značaja, kao što je Prva šahovska olimpijada nakon Drugog svetskog rata u Dubrovniku (19.avgust 1950 - 11. septembar 1950), nastanak Pokreta nesvrstanih i susret Tito-Naser-Nehru, na Brionima (1959), posete stranih državnika i javnih ličnosti, ili kulturna zbivanja, poput svetske premijere filma “Bitka na Neretvi” (29. novembra 1969. u Sarajevu), i drugih.

Zbog svega toga, nagrađen je Zlatnim satom sa Titovim potpisom.

Iako je već imao nekoliko Titovih autograma, na fotografijama koje je radio, potpis na zlatnom satu imao je sasvim posebnu težinu i značaj.

Snimak sata načinio je sam Stevan, i nosio ga je zajedno sa fotografijama porodice i drugih dragocenih fotografija, uvek sa sobom. Za razliku od samog sata, koji je – kako dolikuje vrednim priznanjima – stajao netaknut, na počasnom mestu, u vitrini.

Gotovo je neobjašnjivo kako i kada je Stevan Kragujević, jedan od najagilnijih reportera nekadašnje velike jugoslovenske društvene i informativne scene, nalazio vremena da se posveti i ličnim sklonostima, pre svega, kolekcionarstvu. Bio je predani sakupljač filatelističkih serija vezanih za događaje kojima je prisustvovao, a pre svega onih sa temom Jugoslavije.

Značajan deo njegove kolekcije odnosi se na mini-knjige, gde su, uz retke egzemplare, znatan deo činili i vredni radovi proslavljenog Senćanina Karolja Andruška.

Poseban segment pripadao je džepnim satovima, od kojih je poneki Stevan i nosio, u svečanim prilikama, ili na skupštinskim sednicama, i rado ih pokazivao zainteresovanima.

Za svoj doprinos kolekcionarskom radu u više navrata je nagrađen priznanjima Udruženja kolekcinara Jugoslavije.

Deo kolekcije satova snimio je sam Stevan.