TRI DECENIJE UZ TITA
Profesionalno bavljenje fotografijom
u Beogradu Stevan Kragujević započeo je stupivši na
dužnost fotoreportera u Direkciji za informacije pri
Vladi FNRJ. Urednik fotografije u ovoj Direkciji bila
je Eva Biro, a njen direktor Vladimir Dedijer.
Stevan je u više navrata isticao svoju saradnju sa
Evom Biro, kao izuzetno obavešenog, obrazovanog i
podsticajnog urednika. „Saradnja sa gospođom Evom
Biro je trajala od 1949. do 1952. godine, kada je
Direkcija rasformirana. Ja i Eva smo prešli u „Tanjug“,
odnosno tadašnji „Jugo-foto“ – beleži Stevan u svojim
sećanjima, i dodaje da je rad Direkcije podrazumevao
široku saradnju sa ekipom od gotovo stotinu fotoreportera
iz Jugoslavije, iz raznih redakcija, vodećih listova,
ili sa samostalnim fotografima. Oni su, po pozivu,
radili za potrebe Direkcije, pod neposrednom ingerencijom
i sugestijama Eve Biro.
Stevan je pak bio prvi fotoreporter Direkcije i najbliži
saradnik gospođe Biro. Njegov svakodnevni rad sastojao
se od dinamičnog praćenja svega što se dešavalo ne
samo u prestonici, već i šire, u celoj zemlji – a
što je svedočilo o uspesima radnih kolektiva ili pojedinaca,
na svim planovima, ili o događajima vezanim za rad
državnog vrha, o Titovim putovanjima širom Jugoslavije,
ili dolascima stranih visokih gostiju.
Otvaranje mostova, hidrocentrala, obeležavanje državnih
praznika i jubileja, sajmovi, kongresi, susreti Tita
sa stranim državnicima – spadali su u događaje koje
je živo i neposredno beležila Stevanova kamera i kasnije,
sve do smrti i ispraćaja predsednika Tita. Što znači,
registrovano neposrednim Stevanovim fotosvedočenjem
– pune tri decenije.
Jer, kako kazuju i njegovi sačuvani snimci, on je
svoj prvi portret predsednika Tita načinio 1949. godine,
upravo po sugestiji gospođe Eve Biro. Iz te serije
snimaka, jedan portret je izabran kao fotografija
koju je Direkcija prosledila svim našim ambasadama
i predstavništvima u inostranstvu, 1950. Ovi snimci
su sačuvani, i predstavljaju početak Stevanove bogate
galerije Titovih portreta, načinjenih u najrazličitijim
prilikama, što je Stevanu uvek bio poseban izazov:
načiniti vrstan portret, iz neposredne situacije,
i najmanje očekivanog ugla ili trenutka.
I kada je 1952. prešao u „Politiku“, Stevan je bio
uvek u akciji, na gotovo celodnevnom poslu, ili na
putovanjima, te je svoju „Politiku“ kao vodeći dnevni
list redovno snabdevao velikim brojem fotosa ili čitavih
fotoreportaža. Njegovi filmovi su ponekad stizali
u Redakciju i pre njega, putovali specijalnim avionima
ili, u slučaju višednevnih sesija i kongresa koje
je pratio, bili otpremani uz pomoć usluga Jugoslovenske
pošte, koja je za ovakve prilike imala i posebne ugovore
sa akreditovanim novinarima i fotoreporterima.
Prema svedočenju kolega, fotodokumentacija koju je
Stevan načinio u ogromnoj meri je obogatila ukupan
fotodokumencioni fond ovog lista. No to kazuju i sami
snimci, vrlo često objavljivani na naslovnoj strani
“Politike“; ili kao serija fotosa na uvodnim stranicama,
uz članke koji su pratili važne događaje u zemlji,
kao i fotosi u „Ilustrovanoj Politici“, „Politici
Ekspres“; ili u listovima sa kojima je Stevan sarađivao
u Novom Sadu i Subotici („Mađar so“, „Het nap“).
Njegovi zanimljivi, reprezentativni fotosi, takođe
su prisutni u posebnim publikacijama, katalozima,
ili u tematskim knjigama koje obeležavaju ovu epohu.
• U žiži važnih događaja
• Tito sa kamerom
• Golubija štafeta
• Zbirka autograma Josipa Broza Tita
• Retrospektiva
|
U žiži važnih događaja
Od
početka svoje profesionalne karijere u Beogradu,
Stevan Kragujević je kao fotoreporter najčešće
pratio zbivanja u zemlji, političke i partijske
skupove, skupštinska zasedanja, dolaske stranih
državnika i delegacija, putovanja predsednika
Tita širom zemlje.
Vesti o tim važnim događajima bile su redovno
objavljivane uz Stevanove fotografije, u njegovom
matičnom listu „Politika“, ali i drugde. Mnogo
ovih fotozapisa sačuvano je kao svedočanstvo
o aktivnostima Predsednika Tita. Ali, ujedno,
kamerom drugih fotoreportera, u žiži važnih
događaja, ovekovečen je i sam Stevan, u neposrednoj
predsednikovoj blizini.
To je čitava galerija fotosa koje su objavljivale
poznate domaće i strane fotoagencije i mediji,
a postale su i deo Stevanove lične fotoarhive.
Na svoj način one potvrđuju Stevanov biografski
i radni podatak – tri decenije uz Tita.
Vrh strane
|
|
Tito sa kamerom
U
nizu Stevanovih snimaka, postoje i oni gde
je Predsednik Tito sa aparatom ili kamerom.
Poznato je koliko je Tito voleo fotografiju
i posvećivao joj se u slobodnim časovima,
izrađujući fotose sam, u svojoj maloj, ali
dobro opremljenoj fotolaboratoriji.Ta strast
možda objašnjava i njegovo istinsko zanimanje
za rad „kolega“, pravih fotografa, kao i za
nove fotografske aparate i opremu. Stevanovi
snimci Tita, u različitim prilikama, pokazuju
i te trenutke kada je Predsednik bio snimatelj.
U intrevjuu za „Arenu“, novinaru Marku Lopušini,
Stevan je kazivao: „Prve snimke predsednika
Tita napravio sam 1950. godine, a tek 1961.
godine na Crnom vrhu došao sam u priliku da
se osobno sa njim upoznam. Tada smo i razgovarali...
U jednom trenutku se zagledao u mene i upitao:
– A koji je to aparat? – Lajka, druže Predsedniče
– odgovorih. – A šta vam je to na njemu? –
Univerzalni objektiv, širokokutni i prizma
za kadriranje – odgovorih. Nekom prilikom
u Jajcu, drug se Tito okrenuo nama foto-reporterima
i rekao: – Sada ću ja vas fotografisati. –
Voleli bismo i da vidimo te fotografije –
odgovorili smo uglas. – Ne brinite, poslat
ću vam. – Za desetak dana moj kolega Dragoš
Jovanović i ja dobili smo fotografije koje
je drug Tito osobno kopirao u svom fotolaboratoriju.
(Iz fotomonografije Prostor večnosti, 2003,
str. 192).
Ovaj redak fotos, na koji su fotoreporteri
bili ponosni, sačuvan je.
Vrh strane
|
|
Golubija štafeta
Među
najznačajnije događaje u nekadašnjoj Jugoslaviji
spadalo je obeležavanje Titovog rođendana
i Dana mladosti, 25. maja. Poznati su bili
tom prilikom posebni Titovi prijemi za istaknute
sportiste, društevene radnike, najbolje đake
i studente. Kruna ovog događaja je bio slet,
sa učešćem pionira, učenika, radnika, sportista,
sportskih i folklornih društava, na stadionu
JNA, gde je Tito primao Štafetu mladosti,
koja je prethodno prešla put kroz celu zemlju,
nošena najzaslužnijima.
Ovaj praznik međutim obeležen je na poseban
način 25. maja 1954. Tada je svečanosti osobenu
notu dao golub, darovan Titu od strane Saveza
odgajivača golubova. Pitomi, prelepi golub,
ne samo što je osvojio sve koji su ga videli,
pa i Predsednika Tita, već je na simboličan
način, kada ga je Tito celivao i pustio iz
svojih ruku, preneo i poruku koja je govorila
o putu Jugoslavije – o putu mira.
Vrh strane
|
|
Zbirka autograma Josipa Broza Tita
Prvi
Titov autogram Stevan je dobio od Predsednika
šezdesetih, na jednom od porterta koji je
načinio tih godina. Bliže okolnosti tog događaja
ne znamo. No zna se da je Tito odlično pamtio
svoje pratioce, fotoreportere, i njihove fotose,
što se pokazalo na Izložbi povodom 40 godina
dolaska druga Tita na čelo Partije, u Narodnoj
biblioteci Srbije. „Politika“ je 24. maja
1977, na 2 strani, u obimnom izveštaju, objavila
i fragment: Razgledajući ove fotografije
drug Tuto se podsetio na jednu fotografiju
i rekao: Ima jedna fotografija na kojoj me
je zagrlio pas i skočio mi gotovo do glave.
Ubrzo su mu pokazali tu fotograiju: bilo je
to delo fotoreporetera „Politike“ Stevana
Kragujevića...“
Uvažavanje naporne profesije fotoreportera
Tito je pokazao u mnogim situacijama. Jedna od
takvih prilika bio je i prijem u Igalu, marta
1978. godine, kada je ugostio fotoreportere
i novinare. Bio je to neformalni susret –
upriličen samo za njih. I njegovi stalni pratioci
bili su neobično ponosni. Razgovarali su u
intimnom krugu, mogli su prići Predsedniku.
To je učinio i Stevan, zamolivši ga da stavi
svoj potpis na fotos koji je nastao ispred zgrade
SIV-a, 1966. Tada je Stevana u neposrednoj
Titovoj blizini snimio neko od prisutnih kolega.
Još jednu neobičnu priču prenosi i Stevanov
fotos sa Jedanaestog kongresa SKJ. „ Tito
za govornicom; drugi dan Kongresa, slika je
objavljena na prvoj strani, na tri stupca.
Isti dan pre podne zvoni telefon u redakciji,
pitaju iz Titovog kabineta: ko je snimio fotografiju
na današnjoj naslovnoj strani? Naša sekretarica
se toliko uplašila da je zamalo ispustila
slušalicu. Da možda nismo napravili neku kobnu
grešku? Viču moje ime, zovu me na telefon.
Kada sam saznao odakle zovu, bogami, ni meni
nije bilo svejedno. Ali brzo me umiruju: od
slike sa naslovne strane žele da im napravimn
šest primeraka za potrebe Kabineta. To je
Titova lična molba. Sviđa mu se taj snimak.
Nisu znali ko je autor, zato što posebno nije
potpisana; imena novinara i fotoreportera
objavljena su na kraju izveštaja sa Kongresa.
Smesta sam izradio šest kopija. Odnosno sedam.
Umesto traženih šest fotografija u koverat
sam stavio sedam. Poslednjeg dana Kongresa
traže me u Press centru , i to lično sekretar
Kabineta predsednika Republike. “Mi smo tražili
samo šest fotograrfija, ovu sedmu Vam vraćamo,
zadržite je.” Kada sam preuzeo sliku i bolje
je osmotrio veoma sam se iznenadio i obradovao,
jer sam otkrio na njoj Titov svojeručni potpis“
(iz reporetaže Ištvana Nemeta. Mađar So, 9.
maj 1981 (prevela Čila David; Prostor
večnosti, str. 140-141.
I najzad, tu je Zlatni sat, sa Titovim
ugraviranim potpisom. Posebno priznanje zaslužnima,
koje je Stevan dobio, zajedno sa drugim kolegama,
27. decembra 1978. Čuvao ga je u vitrini,
netaknutog, iako se Marvinov sat uvek rado
nosi. No ovaj je bio poseban.
Danas se zajedno sa drugim najvažnijim Stevanovim
priznanjima, zlatni sat sa Titovim potpisom
čuva u Legatu Stevana Kragujevića u Muzeju
istorije Jugoslavije.
|
|
|
|
Vrh strane
|
|
Tito - Retrospektiva
Često
sam ga fotografisao, više puta sam se obreo
u njegovoj neposrednoj blizini. Slikao sam
ga prilikom reizbora za republičkog predsednika,
slikao sam ga u Beogradu i na njegovim putovanjima
širom države. Slikao sam ga u društvu stranih
državnika, sa saradnicima, među narodom. Naravno,
slikao sam da i onda kada je šezdeset devete
posetio Sentu. Slikao sam kada se vraćao sa
mnogih putovanja iz inostranstva. i onda kada
je šezdeset treće stigao iz Sjedinjenih Država.
Onako, kako se, sa dugog puta, vraća u svoj
beogradski dom. Baš onaj trenutak, kada njegov
pas vučjak, po imenu Tigar, skače na njega
od radosti. Ovaj snimak Tito je pamtio i posle
četrnaest godina, kada je 24. maja 1977, razgledao
izložbu pod nazivom “Četrdeset godina na čelu
partije”: Jednom rečju, mnogo puta sam bio
u njegovoj neposrednoj blizini, često sam
fotografisao njega samog, i baš zbog toga
mogu vam reći: nema te fotograije koja bi
mogla dočarati autentičnost Titovog lica”…
(Iz reportaže Ištvana Nemeta, Mađar so, 9.
maj 1981).
Većina ovih snimaka nastala je tokom samih
događaja, „u hodu“, u nepredviđenim situacijama.
Sem u posebnim prilikama, Tito nije pozirao.
Jedan događaj je, ipak, za Stevana bio izuzetak.
Nakon izbora za doživotnog predsednika, maja
1974, Tito je sa Jovankom Broz napuštao zgradu
Skupštine, praćen mnoštvom građana i fotoreportera.
Međutim, u Takovskoj ulici, kraj Glavne pošte,
„dežurao“ je samo jedan reporter – Stevan
Kragujević. Tito ga je uočio, i naložio vozaču
da zaustavi automobil. Digao je ruku u znak
pozdrava. Bila je to posebna nagrada strpljivom
fotoreporteru koga je prepoznao. Tako je nastao
snimak koji je Stevanu posebno značio.
Odabranim fotografijama mogle bi se dodati
i mnoge druge. Stevan je snimio Tita na brodu
„Galeb“, u Drvaru, u lovu, sa ljubimcima u
Zoovrtu na Brionima, u radnim kolektivima,
na hidrocentralama, na otvaranju novih mostova,
autoputeva, na Novom Beogradu, sa decom, u
kolu....Pri dobijanju Ordena narodnog heroja,
na svečanim prijemima.
Ali, i na poslednjem putovanju Plavim vozom,
ili prilikom poslednje šetnje jadranskom obalom
u Igalu i Herceg Novom, u Bolnici, sa najbližimna.
Stevan je, sa brojim domaćim i stranim reporterima,
snimao i Titov ispraćaj, u Saveznoj skupštini,
u prisustvu mnogobrojnih stranih gostiju,
na tribinama, tokom najbrojnijeg skupa stranih
državnika koji je dotle viđen pri ovakvom
događaju i u samoj Kući cveća tokom odavanja
poslednje pošte Predsedniku.
I sam je tada bio snimljen, a isto tako je
i fotografisan sa poslednjim sazivom delegata
SFRJ, te ovi snimci simbolično obeležavaju
prelazak iz jedne istorijske epohe u drugu.
A u isto vreme, i završetak čitavog poglavlja
u radnoj karijeri Stevana Kragujevića.
Veliki broj fotografija koje čine ovu trodecenijsku
retrospektivu čuvaju se, od 2015. godine,
u Legatu Stevana Kragujevića u Muzeju
istorije Jugoslavije.
|
Vrh strane
|
|
|
|